Sloboda medija u Srbiji

Cenzura je u Srbiji zabranjena Ustavom. Pravo na slobodu izražavanja i informisanja putem medija je zagarantovano međunarodnim i domaćim propisima, s tim što se garancije sadržane u zakonima ne sprovode dosledno. Slučajevi cenzure i autocenzure ni danas nisu retkost u zemlji.

Srbija je, prema oceni organizacije Freedom House, "delimično slobodna" zemlja, a prema poslednjem Indeksu slobode medija, koji objavljuje organizacija Reporters without borders, zauzima 59 mesto od ukupno 180 zemalja, čime je napredovola za osam pozicija u odnosu na 2015.^[1] Međutim, sudeći po mišljenju nekih stručnjaka, ovaj napredak je čisto statističke prirode, s obzirom da predstavlja posledicu pogoršanja situacije po pitanju medijskih sloboda u ostalim zemljama uključenim u Indeks pre nego konkretnog poboljšanja situacije u Srbiji.^[2] Prema izveštaju Freedom House iz 2015, mediji i novinari u Srbiji su izloženi pritiscima političara i vlasnika pre svega u domenu uređivačke politike. Takođe, srpski mediji su u velikoj meri zavisni od oglašivača i vladinih subvencija, što ima za posledicu izloženost novinara i medijskih kuća ekonomskim pritiscima, kao što su neredovne plate, raskidanje ugovora, i slično.^[3]

U okviru pregovora o članstvu sa Evropskom unijom, od Srbije se zahteva da uloži veće napore u cilju poboljšanja i garantovanja slobode izražavanja i štampe. Prema reči Kristijana Mira, izvršnog direktora Reportera bez granica, "kao zemlja kandidat Srbija mora ozbiljno shvatiti značaj nezavisnosti novinara i potrebu za slobodnim medijima.^[4]

Zakonodavni okvir==

Srbija je član Evropske konvencije o ljudskim pravima i od Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima od Ujedinjene Nacije. Obe institucije štite slobodu izražavanja i informisanje.

Ustav Srbije garantuje slobodu izražavanja (uključujući i slobodu govora i štampe) i omogućava njegovog ograničenja što se tiče "zaštite prava i ugleda drugih, čuvanja autoriteta i nepristrasnosti suda i zaštite javnog zdravlja, morala demokratskog društva i nacionalne bezbednosti Republike Srbije" - kao iu skladu sa standardima Europskom konvencijom o ljudskim pravima.

Ustav Srbije omogućava osnivanje media bez prethodnog odobrenja. Licence, potrebne za TV i radio stanicama, se dodeljuju od nezavisnog tela, Republička radiodifuzna agencija (RRA). Cenzura je zabranjena ustavom.^[5]:23

Zakonodavni okvir na medije u Srbiji obuhvata zakon o javnom informisanju, zakon o radiodifuziji, zakon o slobodnom pristupu informacijama i od javnog značaja i zakon izborima poslanika (reguliše izborni pokrivenost).

Krivični zakonik i dalje predviđa novčane kazne za uvrede, i nakon ukidanja krivičnih kleveta odredbama^[5]:23 u 2013. Krivični zakonik je dopunjen da obuhvati konkretnu referencu, u članku 138(3), do ugrožavanja "koji obavljaju poslove od lica javnog značaja u oblasti javnog informisanja u vezi sa njegovim/njenim dužnostima", koji zvanični izvori potvrdili da je trebalo da obuhvati novinare.^[6]:33 Statistika o tužilaštvima u 2014. pokazuje da od 10 predmeta, od krivičnih dela evidentiranih u godini, odnosili su se na članak 138(3); od toga, 2 dovela do optužnice i jedan do osude .^[6]:34

Novi zakoni o elektronskim medijima, javnim službama i pristup informacijama od javnog značaja, su u pripremi, u skladu sa Medijskom strategijom za 2011. godinu, ali još nisu usvojeni .^[5]:23

1. ↑ 1 " RWP World Press Freedom Index 2016. 6 april 2016 Arhivirano 2017-03-14 na Wayback Machine-u
2. ↑ 2 " Reporteri bez granica: Top-lista nadrealista, Cenzolovka: 6 april 2016
3. ↑ 3 " Serbia, Freedom House 2015. 6 april 2016 Arhivirano 2019-09-27 na Wayback Machine-u
4. ↑ 4 " B92 19 februar 2015
5. ↑ ^{5,0 5,1 5,2} Elda Brogi, Alina Dobreva, and Pier Luigi Parcu,"Freedom of Media in the Western Balkans", study for the European Parliament's Subcommittee on Human Rights, October 2014, EXPO/B/DROI/2013/16
6. ↑ ^{6,0 6,1} Greška u referenci: Nevaljana oznaka <ref>; nije zadan tekst za reference po imenu HRW